Proces, rezultat i autoriteti

Remi sa Kopenhagenom ostavlja Crvenu zvezdu u prostoru između onoga što želi da bude i onoga što je u ovom trenutku. Rezultat je jedno, način na koji se do njega dolazi nešto sasvim drugo, a odnos trenera prema igračima koji su godinama nosili klub posebna priča. U razlici između rezultata, procesa i autoriteta kriju se i najvažnija pitanja sadašnjosti i budućnosti nekadašnjeg evropskog i svetskog šampiona.

Zvezda nije klub kojem je dovoljno da odigra utakmicu, osvoji bod i nastavi dalje kao da se ništa nije dogodilo. Njena očekivanja su veća, obavezuje je istorija, a evropske utakmice predstavljaju merilo koje ne dozvoljava previše prostora za samozavaravanje. Nakon 2:2 sa Kopenhagenom mnogo je povoda za razgovor o tome gde se ekipa nalazi, kako se razvija i kakvu hijerarhiju želi da uspostavi.

Postoje remiji koji predstavljaju dobitak i oni koji se vide kao propuštena šansa. Crvena zvezda je protiv lidera šampionata Danske odigrala utakmicu iz ove druge kategorije. Najveći problem nije u tome što je osvojila bod umesto tri. Problem je što se ponavlja obrazac u kojem ekipa uspeva da stvori prednost, ali ne i da utakmicu privede kraju. Zvezda je pokazala da može da napravi preokret, ne i da sačuva ono što je izgradila.

Odnos prema Kataiju i Ivaniću je važan test za Rijeru. On mora da pokaže da ume da gradi novi tim i igru, ali i da razume vrednost onoga što je u Zvezdi već izgrađeno. Njegov autoritet neće se meriti samo time koliko je spreman da promeni hijerarhiju već i time koliko dobro ume da objasni i opravda svoje odluke. Najbolje opravdanje za svakog trenera uvek je rezultat.

Albert Rijera je došao u klub sa idejom da ekipa dobije drugačiji, prevashodno atraktivniji identitet u igri. Takav proces zahteva vreme, ponavljanje, usvajanje principa i spremnost da se prolazi i kroz neprijatne faze. Trener ne može da izgradi sistem preko noći, niti je svaki remi dokaz da je put pogrešan. Međutim, proces ne sme biti reč koja automatski opravdava rezultat. On mora da se vidi na terenu.

Dobar proces podrazumeva da se iz utakmice u utakmicu smanjuje broj ponovljenih grešaka, da ekipa bolje razume kada da ubrza, kada da smiri tempo i kako da reaguje posle primljenog gola. Podrazumeva i da prednost ne bude samo povoljan rezultat na semaforu, već stanje kojim ekipa ume da upravlja. Upravo tu Rijera i njegov stručni štab imaju najviše posla.

Srpski šampion je protiv Kopenhagena pokazao da može da bude opasan ne i da je dovoljno stabilan. A razlika između opasnog i stabilnog tima često je razlika između osvojenog i izgubljenog trofeja, odnosno između evropske ambicije i učinka.

Posebnu dimenziju utakmici daje odnos Rijere prema Aleksandru Kataiju i Mirku Ivaniću, dvojici fudbalera čiji značaj za Crvenu zvezdu prevazilazi statistiku. Obojica su godinama bili među nosiocima igre, igrači koji su u važnim trenucima preuzimali odgovornost i koji razumeju šta znači igrati za klub u kojem se pobeda podrazumeva.

Protiv Kopenhagena nisu ušli u igru, iako su se dugo zagrevali. Naravno, trener ima pravo da bira sastav prema onome što vidi na treningu, fizičkoj spremi, taktičkim zahtevima i proceni šta je ekipi potrebno u određenom trenutku. Ime i prethodne zasluge ne mogu biti trajna garancija mesta u timu. Međutim, postoji i druga strana priče. Kada ekipa vodi 2:1, a potom primi gol i ne uspeva da vrati prednost, prirodno je zapitati se da li su na klupi postojala bolja rešenja. Katai i Ivanić nisu igrači koji garantuju preokret samim ulaskom, ali su fudbaleri sa iskustvom, tehnikom i sposobnošću da u završnici izmisle potez koji pravi razliku.

Ako trener previše zavisi od starijih i najiskusnijih igrača, može da uspori razvoj nove ekipe. Ako ih, međutim, prerano ili bez dovoljno jasnog razloga skloni iz važnih utakmica, može da izgubi kreativnost i autoritet koji se ne stiču za nekoliko nedelja.

Odnos prema Kataiju i Ivaniću je važan test za Rijeru. On mora da pokaže da ume da gradi novi tim i igru, ali i da razume vrednost onoga što je u Zvezdi već izgrađeno. Njegov autoritet neće se meriti samo time koliko je spreman da promeni hijerarhiju već i time koliko dobro ume da objasni i opravda svoje odluke. Najbolje opravdanje za svakog trenera uvek je rezultat.

Na "Marakani" nije dovoljno samo imati ideju. Potrebno je da ta ideja donosi pobede, da igrači razumeju svoje uloge i da se u ključnim trenucima vidi razlika između tima koji je u procesu izgradnje i tima koji zna šta radi.