Evropa (ni)je gospodar sveta

Dok oktopodi, mačke, gorile, slonovi.... superkompjuteri, stručnjaci i laici među poklonicima njegovog veličanstva fudbal "biraju" šampiona 23. Svetskog prvenstva, po svom osećaju, nazorima ili afinitetima, a planeta broji sitno do 19. jula i grande finala u Njujorku, neke istine su već sada očigledne, neupitne i neoborive.

Čak i da Argentina ostane na šampionskom tronu, evropske reprezentacije, svidelo se to nekome ili ne, još drže ključeve mundijalske riznice. Sa njih šest među četvrtfinalistima, "stari kontinent" nije ni ovog puta dozvolio Južnoj Americi, Africi, Aziiji... da poremete istorijsku prerasporedelu moći, u korist arhetipskih sila i njihovih "satelita". 

Kamoli da repriziraju šampionat iz 2010. godine, kada je taj odnos snaga bio drastično drugačiji, jer su "gaučosi", Urugvaj, Brazil, Gana i Paragvaj nadjačali Holandiju, Španiju i Nemačku. Pa, opet, "crvena furija" je izvukla živu glavu, dotrčala sve do ciljne ravnine SP u Južnoafričkoj Republici i, na kraju, zagospodarila fudbalskom planetom tog leta.

Zbirno, UEFA porodica dala je više prvaka od KONMEBOL-a (12:10) i daleko brojnija unisiona finala, s oba aktera iz Evrope (9:2). I tako redom, uglavnom Zemlja se i dalje vrti oko postojbine fudbala, makar ga danas, zaista, "svi igrali", Nije, međutim, ta dominacija izražena kao nekada. Baš ovaj, glomazni i kontroverzni, Mundijal to dokazuje.

 

To što takve duele sve više odlučuju jedna greška, jedan gol, jedna inspiracija... nije simptom evropskog propadanja, jer je njen fudbal ostao najjači, najorganizovaniji i najbogatiji, nego dokaz da ne poseduje više monopol na "najvažniju stvar na sveru". 

Elimiacija četvorostrukog prvaka Nemačke od Paragvaja i remiji učesnika Top osam runde sa takozvanim malim selekcijama: Švajcarske sa Katarom, Španije sa Zelenortskim Ostrvima, Engleske sa Ganom, Belgije sa Egiptom i Iranom ili, recimo, jednog od izbačenih favorita - Portugala sa DR Kongo nagrizli su supermoći i ekskluzivitet Evrope. 

Ne još redovno, ali sve češće, taman za prst na čelo, obija joj se o glavu fubalska kolonizacija. "Otimanje" sirotih telenata za sitne pare, njihovo skupoceno fudbalsko prosvetaljavanje u evropskim klubovima, kao i "izvoz" trenera po egzotičnim destinacijama, doveli su do toga da otkidanje bodova fudbalskim aždajama nije presedan, senzacija, loš dan.

To što takve duele sve više odlučuju jedna greška, jedan gol, jedna inspiracija... nije simptom evropskog propadanja, jer je njen fudbal ostao najjači, najorganizovaniji i najbogatiji, nego dokaz da poseduje više monopol na "najvažniju stvar na sveru". Niti preče pravo na uspehe. Nekada je ta razlika bila enormna, a danas se meri detaljima.

Prošlo je vreme šetkanja po terenu, unapred upisane pobede se puše na zgarištu prepotentne prošlosti, strah je iskorenjen, a ostatak sveta više ne kleći ponizno pred skutima Evrope. Okuražen (ne)potrebnim rastezanjem Mundijala na 48 selekcija, na žalost gnevnih kritičara megalomanstva i brkanja sporta sa biznisom i politikom, odnosno sreću onih što bi bez toga nastavili da ostaju ispod radara.