Smrt i njeni hirovi

Surov je sport. Hirovit. Još se kaže, ponekad. A istina je - uvek. Bez greške i zadrške. Jedina prava nepravilnost u toj izanđanoj i od upotrebe pohabanoj floskuli je da sport samo ponekad pokaže koliko može da oduzme. Zapravo, uvek je neko na drugoj strani tuđe sreće, ili tako nešto. Hir leži u pitanju na koga će se okomiti. Srećom po naše čitaoce, a pogotovo one koji su privrženi Partizanu, ovaj put je na toj nezavidnoj drugoj strani bio Bajern iz Minhena. 

Ekipa Đoana Penjaroje je izvojevala najtežu pobedu dosad i posle duplog kola u inostranstvu, u Beograd se vraća sa maksimalnim učinkom. Kao jedna od četiri ekipe koje posle tri kola ne znaju za poraz. I to nije mala stvar, ali da je vrlo lako moglo biti drugačije - moglo je. 

Crno-beli su na minut do kraja treće četvrtine imali 13 poena zaostatka i slobodno možemo reći da su delovali van ritma. Potpuno bez momentuma, činilo se da je na Bajernu bilo samo da zada poslednji udarac. Možda nam se iz ove perspektive pokazalo da taj "smrtni udarac" nije došao, ali trojka Johanesa Timana za +13 je to i te kako bila. 

I opet, igrači Partizana su prevarili smrt. 

Od cele ekipe se traži da rastereti svog lidera, jer je očigledno da odbrane počinju da ga pritiskaju više nego ranije. Od Hejsa se očekuje da konačno odigra jedan meč bez plesa po žici sa četiri faula u džepu (ovaj put dva u prvom kvartalu). 

To je karakteristika koju valja imati na pameti, kada govorimo o ovom timu koji je pun protivrečnosti i nelogičnosti koje očigledno "šljakaju". Delimično zbog fantastičnog posla koji španski stručnjak radi, zasigurno i zbog posebne inspiracije Karlika Džonsa na terenu ove sezone (nije ga bilo u većem delu meča, da bi se odjednom pojavio i ponovo presudio), ali ima tu i onog prkosa prema kraju. Odnosa prema smrti, antagonizovane do krajnjih granica. 

Igrači crno-belih kao da su tokom čitavog meča odbijali predaju. Pogledajte treću četvrtinu u kojoj lopta nije htela u koš, u kojoj su otvorene trojke Arijana Lakića i Marija Nakića završavale na obruču. Bajern napravi seriju 6-0, Džons "umuva" polaganje (tek drugi put da pogađa). Nova serija 7-0 - Tonje Džekiri nalazi obruč. Trojka Timana, Alesandro Pajola konačno prekida snajpersku sušu i pronalazi metu sa distance. 

Svaki put kada je ekipa iz Minhena imala priliku da dodatno uveća ozbiljnu prednost, osetio bi se taj čuveni hipnički trzaj, a lopta bi završavala tamo gde treba. 

U popularnoj kulturi smo se nagledali junaka koji prkose pravilima života. Džek Sperou, Zoro, Džejms Bond, šta god da radi Silvester Stalone, iritantni Stiven Sigal. Ali poistovetiti ih sa Partizanom je malo nakaradno, jer igrači koje je Penjaroja doveo nisu neki natprirodni heroji. Da jesu, slavio bi se prelazni rok i ne bi bilo kritika kakvih je bilo - od svih nas. 

Više podsećaju na neke prosečne ljude koji su radom na terenu i zalaganjem uspeli da pobegnu tog "surovog hira" sporta, da nekoga uvek unesreći. Kao u Saramagovom romanu, kada violončelista samo sviranjem opčini smrt dovoljno da odustane od svog posla na makar još jedan dan. Ništa posebno, ništa glamurozno, čisto umeće i veština. 

Prava poruka i opomena nastaje u originalnom naslovu romana, koji bi se umesto poetskog prevoda "Smrt i njeni hirovi", preveo kao "Smrt sa prekidima" ili "Prekidi smrti" (As Intermitências da Morte). Možda je Partizan sinoć izbegao giljotinu, ali to je samo na jedan dan. Na određeno vreme. 

Uvek je tu ona "druga strana", na kojoj se našao Bajern, a na koju vode otvoreni promašaji Lakića (2/9) i Nakića - tzv. "3-and-D" igrača. Već uočljiva zavisnost od Karlika. Već viđena neodgovornost Kevarijusa Hejsa sa faulovima. Iako je lepo videti kako Arijan pogađa trojku sa devet metara, važnije je da pogodi svoje otvorene šuteve i tako natera odbranu da ga drži na oku. Od cele ekipe se traži da rastereti svog lidera, jer je očigledno da odbrane počinju da ga pritiskaju više nego ranije. Od Hejsa se očekuje da konačno odigra jedan meč bez plesa po žici sa četiri faula u džepu (ovaj put dva u prvom kvartalu). 

Ovi segmenti su upravo oni koji će praviti razliku na mečevima protiv narednih protivnika, a raspored je paklen - gostovanje Realu, doček Panatinaikosa i gostovanje Feneru. Sve sam krem evropske košarke. I još važnije, utakmice na kojima se smrt neće baš uspavati. Na kraju dana, Dance Macabre igraju svi i samo je pitanje na koga je red. Crno-beli su svoj tango odigrali u Minhenu, a sada je vreme da u narednim okršajima pokažu, ne samo ozbiljnost, ona je tu sa skorom 3-0, već i sposobnost da se suprotstavi mnogo poimence jačim i snažnijim protivnicima.