Vošina letnja promenada

Znala je Vojvodina kroz istoriju sa Mađarima. Slavila je tačno u pola od 10 odigranih takmičarskih utakmica, dok je iz tri od pet dvomeča izašla kao pobednik. I to iz poslednja tri, pa bi tradiciju, svakako, da nastavi i protiv Ferencvaroša.

Detalje iz dve eliminacije znam samo iz almanaha i sa video snimaka. Prve, od MTK-a pre nepunih 65 godina, siguran sam da se ne seća ni moj ćale, a druga od Honveda, u jesen šampionske 1989, poklopila se sa mojim polaskom u osnovnu školu, pa sam tih dana mnogo više razmišljao o jednoj simpatičnoj Maji iz druge klupe nego li hoće li "lale" procvetati i u septembru.

Ali, verujem da Tanjga dobro pamti i da je, iako su fudbal tada i sada dva različita sporta, pogledao skraćeni snimak revanša na "Karađorđu". Da se podsetio "Božje ruke" u režiji kuma, Siniše Mihajlovića i da je evocirao uspomene na svoj pogodak za dovoljnih 2:0 za prolaz dalje, ali i nesrećnog auto-gola desnog beka Gaćeše, koji je Mađare poslao u drugo kolo Kupa evropskih šampiona. Valjda su ga ti detalji, na ličnom planu, posebno motivisali pred duele sa Fradijem.

Njena prednost posebno može biti u tome što su pojačanja stigla na vreme i u potpunosti se integrisala u postojeći sistem. Đakovac, Zukić, Mitrović i Mulahusejnović, uz pomoć starosedelaca, mogli bi da učine da i jedna dama, koliko god ona bila stara, konačno pokaže zube i van Srbije, a onda će možda i jedan san nakon četvrt veka postati java.

Jer, Honvedu se četa u crveno-belom revanširala pre 13 godina pod vođstvom Marka Nikolića, na putu ka grupnoj fazi Lige Evrope koji je prekinut nesrećnom eliminacijom od Šerifa u plej-ofu kvalifikacija. Računi su podmireni i sa ekipom MTK i to dve sezone kasnije u istom takmičenju, kada je Zlatomir Zagorčić "dirigovao" sa klupe i do (neočekivanog) trijumfa nad Sampdorijom pre nego što je Viktorija iz Plzenja u dva meča vratila Novosađane na fabrička podešavanja.

Ispada da je ostalo samo da još Tanjga "vrati" stari dug, mada se u toj borbi nikako ne sme oslanjati na lekcije iz istorije, tradiciju ili simboliku. Ovo drugo kaže da je Vojvodina u prethodnih šest evro-izleta preskočila samo jednog od sedam rivala, a ovo treće da je poslednji put bila deo glavnog žreba nekog međunarodnog takmičenja u leto 1999. godine nakon što je u jedinom kolu kvalifikacija Kupa UEFA bila bolja od - pazite sad - mađarskog Ujpešta.

Član poslednje (od dve) šampionske generacije Vojvodine mora, pre svega, da iskoristi pozitivan trenutak u i oko kluba, jer ovaj tim je, čini mi se, sigurniji u sebe nego li prethodnih godina, lukaviji i(li) borbeniji kada je to neophodno, ali i takmičarski nastrojeniji od prvog do poslednjeg minuta. Poraz od Đera u uvodnom meču na pripremama u Austriji pokazao je nedostatke, koji su sastavni deo igre pre početka sezone, remi sa Araratom da su greške uočene i u dobroj meri ispravljene, a trijumf nad Univerzitateom u generalnoj probi da je ova ekipa spremna da izazove najtrofejniji fudbalski klub iz komšiluka, koji je upravo prvom rivalu Novosađana podno Alpa predao krunu posle sedam uzastopnih titula. Ali, nikako je ne sme zavarati činjenica da je Ferencvaroš u slobodnom padu, o čemu se više i priča i zna u Mađarskoj nego li kod nas.

Njena prednost posebno može biti u tome što su pojačanja stigla na vreme i u potpunosti se integrisala u postojeći sistem. Đakovac, Zukić, Mitrović i Mulahusejnović, uz pomoć starosedelaca, mogli bi da učine da i jedna dama, koliko god ona bila stara, konačno pokaže zube i van Srbije, a onda će možda i jedan san nakon četvrt veka postati java. Neka severni susedi budu samo polazna stanica ka evropskoj jeseni u srpskoj Atini.